Jutro. Puštam sebi Burdona i grupu "WAR", stvar se zove "Spill the wine", malo što ih volim a malo više jer ne podnosim da slušam zvuk odavno probušenog izduvnog sistema na vozilu. Vozim prema firmi i razmišljam kako ću, konačno, početi da čitam priče Darija Džamonje. Imao sam i ranije priliku, ali nisam htio, smio ili prosto nisam imao vremena. Sjetio sam ga se sinoć, dok sam konobaru plaćao kartu za lagano putovanje od Šanka ka Podu. Učinilo mi se kao da neko iza trubi. Nisam obraćao pažnju ili, bolje rečeno, trudio sam se da ne obraćam pažnju, pošto mi je to prekidalo ionako već isprekidan tok misli. Pade mi na pamet i taj konobar, moj drugar. Faca neviđena. Lud k'o struja. Samo dvadeset godina, a lakše bi mu bilo da nabroji koju sve nije jeb'o, nego one koje jeste. Skoro sam mu nabacio jednu tridesetšestogodišnju prijateljicu. Znao sam šta će biti i prije nego što smo, ona i ja, stigli na kafu. On može, navalio k'o mlad majmun, a ona zna znanje i, što je veoma bitno, hoće. Vozeći se, razmišljao sam da li sam to htio ispasti dobar drugar, pa učiniti oboma time što ću ih spojiti ili mi je to samo poslužilo da bih ga mogao posle zajebavati i zvati "babojebac"... Čini mi se da neko opet trubi. Već me počinje nervirati. Držim volan između nogu, dok vadim upaljač i palim cigaretu. Pojačavam mjuzu. Malo usporavam, dok prolazim pored neke jako simpatične djevojke koju srećem svakog jutra, otprilike uvijek na istom mjestu. Pogledamo se, svaki put. Mislim da li bi i ona htjela sa mnom ili pogleda tek tako, jer ima tamo neki kreten koji svako jutro baci pogled na nju... Dovoljno bi bilo samo da se zaustavim, da ponudim da je povezem ili da priupitam nešto, tek onako... Nikada to ne učinim. Možda ću, jednog jutra, a možda odlučim da ne kvarim tu idealnu sliku koju sam, o njoj, sklopio u svojoj glavi. Moja razmišljanja ponovo prekida zvuk automobilske sirene. Neko auto me obilazi, čovjek pali sva četiri i daje mi znak rukom da se zaustavim. Ne znam ga. Ko je i šta koji moj hoće u sedam ujutro?! Zaustavim se i parkiram iza njega. Stariji gospodin izlazi iz auta i prilazi mi.

       Zanimljivo je posmatrati kako se, dok se komunikacije razvijaju neviđenom brzinom, ljudi sve više udaljavaju jedni od drugih. Pucamo po šavovima. Neki namjerno i proračunato odaju privid kako su pukli, kako bi stvorili sliku da nemaju nikakvih, a posebno moralnih, kočnica koje bi ih sprečile da seru po drugima, rade šta im je volja i tretiraju ostatak, uglavnom neistomišljenika, kao stoku. Drugi ne mogu da izdrže pritisak. Neki pak slučajno pucaju po šavovima, kao kolateralna šteta, prolazeći pored. Jebiga brate, ko ti je kriv što se nađe na pravom mjestu, a u pogrešno vrijeme?! Što više pljuješ, psuješ i maltretiraš druge veći si baja. E, pa baja, apiš me za jaja! Sad smo isti. Totalno in i kul. Nismo pičkice. Nikako ne pokazivati osjećanja, to je tako aut. Bitno je i da ti je veliki (ako si od ovih koji ga imaju i nose), iako to niko nije vid'o! Vjerujmo na riječ! Uvijek smo vjerovali, i evo dokle nas je to dovelo. Ne bismo ni znali drugačije. Tako nam Balkan pao. Lažemo, varamo, otuđujemo, a seremo o poštenju. Prolazio sam i ja onomad pored pošte, pa ništa. Prvi smo kad je potrebno pomoći, pogotovo ako su u pitanju "naša napaćena braća". Moralno. U stvarnosti samo seremo kako treba pomoći. Tako treba. To je ljudski, a prije svega patriotski čin. Mislim stvarno, koga još boli dupe za našu napaćenu braću?! Nek se snalaze sami, snalazili smo se i mi pa se niko nije obazirao. Zašto se ne povede pitanje o pomoći napaćenim sestrama? Evo, ja prvi stajem u red.

        Da je onaj onomad povukao vodu, da govna odu, otišli bismo djelimično oprani. Ovako nastavljamo da se davimo u sopstvenom izmetu. Jebo nas ko nas sastavi. Eh, što se ne rodih negdje u afričkoj zabiti, da mi lav bude kućni ljubimac i da ganjam guzate crnkinje... Boli me dupe za gejeve, navijače, liberale, demokrate, patriote, izbore, Srbe, Hrvate, Muslimane, političare, reprezentaciju, evropske integracije i evropske vrijednosti i još milion drugih bitnih i nebitnih stvari...  Koji će nam moj to, sad kada smo sve manje ljudi? Svi ćemo, prije ili kasnije, pred sudiju. Nadam se samo da neće imati iste aršine kao onaj koji je odlučio da je klinac kriv zato što ga ja vozač udario na pješačkom prelazu! Mada, objavljeno je u novinama... Možda i jeste kriv...  Serem k'o foka, al' bar sam stavio apostrof. Dosta!

       Izgled vara! Drži širom otvorene oči i traži ličnu kartu na uvid! Piju, puše, drogiraju se, ostaju u gradu do ranih jutarnjih časova, a devedeset četvrto ljeto im je datum proizvodnje. Sledeći vikend izlazim na garijatriju ili u dom penzionera. Tu nema šanse da omašim. 

       Da li ste nekada razmišljali o ljudima koji pišu tekstove raznih zakona, utičući time direktno na običnog čovjeka? Nabijem ja tog i takvog stručnjaka na znate već šta! Preoštro? Ma, kakvi! Čini vam se. Preoštro je kada takva siva eminencija napiše tekst Zakona o autorskom i srodnim pravima, koji čekaš k'o ozeb'o sunce kako bi mogao ubirati naknadu koja ti je samim tim zakonom omogućena i time obezbjedio svoju egzistenciju, a onda ti ga u članu 188., istog tog zakona, zavuče tako da više ni glavu ne možeš okrenuti!

* * *

ZOAISP BIH ("Službeni glasnik BiH", br. 63/10 od 03.08.2010.g.) 

Član 188. 

(Naknada za saopštavanje javnosti fonograma)

Odredbe ovog zakona o naknadi za saopštavanje javnosti fonograma (čl.121. i 128. ovog zakona) počinju se primjenjivati nakon isteka 2013. godine.

* * *

          Nema nikakvog objašnjenja. Može, dajemo ti pravo da ostvariš ono što ti zakonom pripada, ali ne još. Može, ali kad se nama digne. Zašto?! Zbog čega?!

           E, šta bih dao da upoznam tog koji je napisao ovaj član... Ne bih mu ništa uradio, majke mi. Samo da ga priupitam kako je zamislio da neko, ko zavisi od jedne jedine njegove rečenice, preživi čitave dvije godine bez ikakvih primanja! Od vazduha? Od socijalne pomoći? Da se dobro uda/oženi i tako pregura taj period? Da se okrene sangejzingu, pošto neće imati ni za osnovne životne namirnice? Ne bih mu ništa...  Lažem! Eh, samo da mi ga je upoznati...

             Sreća u nesreći je što je, koliko sam ja obavješten, naredna godina prestupna, pa ćemo čekati jedan dan manje! 

       Mora se doći do kraja, kako bi se moglo ponovo početi. Ende. 

       Išao sam na neki dječiji rođendan. Dok su se svi opijali rakijom, vinom i pivom, i gledali samo kako da što više požderu, ja sam pustio osmogodišnjeg slavljenika da me, nekoliko puta, razvali u stonom fudbalu, koji je dobio za rođendan. Neopisivo zadovoljstvo je vidjeti takvu sreću na dječijem licu. Drugi samo vole da se napiju za dž.  

       Mislio sam da ću broj 12 da vežem samo za Divca i film "12 monkeys"... Jok, more! 12 sijedih dlaka! Poražavajuće... Srećom, sve u bradi, nijedna u kosi! Olakšavajuće! A, možda i ne. Da nisu malko poranile?

       RoKNeM Te-Hej (alter Lego kockica domaćina ovog bloga), Duh sa trzalicom, supermarketheroj iz ParkHood-a, Borac iz Čačka za ljudska prava, gitarista u pokušaju i ostvareni kreten, vječiti student i povremeni alkoholičar, kreće u akciju izbavljanja širokih narodnih masa i širokogrudih silikonskih ljepotica od dugogodišnjeg lošeg uticaja tUrban folka na napaćene mozgove još napaćenijeg nam naroda. U surovu i neravnopravnu borbu kreće skoro sasvim goloruk, noseći samo jednu staru ofucanu gitaru...  ...i zippo upaljač...  ...mikrofon...  ...kutiju crvenog Marlboro-a (meko pakovanje)...  ...švajcarski vojni nož... ...pakovanje zdenka sira... ...nemam pojma šta je ovo, hmm...  ...lopatu i ašov... ...gumeni dildo (nosi ga uvijek, preventivno, još od kako je odgledao "Dve čađave dvocevke)... ...još jedan gumeni dildo... ...snajper i poster Mišel Fajfer... ...konzervu ananasa... ...daljinski upravljač... ...veliku šolju za kafu... ...šestar i šubler... ...lajsnu za parket dužine tri metera somota (zar te nije sramota?!)... ...i još mnogo toga, dakle sasvim, potpuno sasvim najbolji dasa, goloruk...  Sam u borbi protiv lošeg muzičkog ukusa, sa svojim vjernim psom koji ne zna da liže kad se umiljava nego grize od sreće, i svojom dugogodišnjom partnerkom, prelijepom meksikankom, švedskog akcionog porijekla, Čikitom. 

        Epizoda 1. "Nije sve tako crno, i narodnjak može da se obradi!"

Ту би континјуд...

       Neke stvari možeš da biraš. Možeš da izabereš muziku koju slušaš i voliš. Da skačeš uz pank, da zavoliš i naučiš da sviraš gitaru zbog roka, da piješ do zore sa tamburašima, ali ako:

- tvoj deda već dugo ore nebeske njive,

- je jednom prošla kraj tebe, sa tipom kog znaš, taman da se javiš,

- ti nema jedne strane dok su oni na drugoj strani,

- ne voliš januar,

- joj je prstić pao u zlatni okov,

- te više ne voli,

- si imao ili imaš svoju provincijalku,

- je hitnula papuče u vis,

- naručiš piće i tako to krene, pa stigneš u svatove njene,

- ti je braca bio soldat,

- ne piješ što uživaš, nit' što ti dobro stoji,

- takneš u neki svoj čivutski vrt,

- tvoj neko prestane da te voli,

- nisi luzer,

- si ljubio snašu na salašu,

- pomisliš na onu pesmu, kad prođeš ulicom sa njegovim imenom,

- više ne bi trebao psovati, al' jebeš ga,

  i još mnogo toga, onda ne biraš ti. Balašević izabere tebe.