Još prije 40-ak minuta prestale su čarolije. Ne, nisam se pretvorio u bundevu! Nisam ni u konja, mada... Ličim, nekada... Jedina, ne tako vidna, ali pomena vrijedna promjena je to što mi, od prije već pomenutih 40-ak minuta, broj 2 više nije prva cifra u broju godina. Šta sad?! (Sad se ja prisjećam onog vica kada se Spajdermen popeo na Beograđanku i rekao: "Gdje sad u pičku materinu?!") Naslov posta je mogao biti i "Dođe leto trideseto...", ali, s obzirom na trenutne vremenske nepogode, mislim da bi bilo krajnje neumjesno. Dođe zima trideseta... Neko bi podvukao crtu, preispitao se... Ne pada mi na pamet. Ne pada mi na pamet ni da se izvinjavam ljudima. O, ne! Što učiniš ili izgovoriš ne možeš vratiti. Kome bi moje "izvini" pomoglo?! Pomoglo bi jedino onom starom meni. S njim sam raskrstio.
"Ovo je vreme za promene, zaboravi prošlost i javi ima li promene u tvojoj glavi..."
Prolazim kroz najteži period u životu. Sa osmijehom. Ne znam drugačije. Kako? Zašto? Da li je moglo bolje? Nije to bitno... Neka ste vi meni živi i zdravi! Zdravlje je najvažnije! Sad sam imao i jedan Andrićev citat, baš na tu temu, ali sam previše pripit da bih mogao da ga se sjetim. Može malo muzike...
Srećan ti rođendan. Ako je za utehi ja sam pre par dana, na dan mrmota (dakle drugog februara) napunio 43. Nisam se ni osvrnuo... ili kao što mi je u jednoj sličnoj prilici rek'o sinovac: "Pa šta ako si stariji od mene, ti si se rodio ranije."